Da te vidim slučajno na ulici i da posle ceo dan razmišljam o tome kako se šetamo i držimo za ruke. Ne kako vodimo ljubav ili imamo decu i stan na dva nivoa sa bibliotekom. Ne. Samo leptirići u stomaku zbog toga što smo bili toliko blizu tu destetinu sekunde. Da se upoznamo slučajno, preko mog druga kome je tvoja koleginica drugarica iz srednje škole. Da počnemo da se javljamo jedno drugom. Da moje drugarice slušaju samo o tebi, naročito kad ne žele i to iznova i iznova o jednoj jedinoj situaciji u milion tumačenja, kao da može toliko da ih ima. Da se nekoliko puta nađemo u istom društvu i posle nedeljama sanjarim o tom trenutku. Da se, kad se konačno nađemo sami, ponašamo kao glupavi dvanaestogodišnjaci. Da zadrhtim kad te prvi put poljubim jer je sve toliko savršeno da se svakog momenta bojim da će cimerkin alarm da me probudi. Da ne mislim da je patetična bilo kakva sladunjava stvar koju mi šapneš. Da najviše volim kad me poljubiš tu, kod uveta. E, tu. Da nas drugi čitaju kao otvorenu knjigu. Da mi ni ne padne na pamet da li si siguran, da li sam sigurna, u kom smo gradu i koji su nam planovi, zato što mi je u tom trenutku važnije da ti budem lepa to veče. To veče kad si ti smislio nešto glupavo što će mene, naravno, da raspilavi i o tome će da se priča do kraja vremena, u svakom podsećanju, da ne kažem reminiscenciji. E, to ttrenutno najviše želim. Naravno da ne bi rešilo ni jedan moj problem. Ali, ta iskrena, detinja sreća, koja mami osmejak i širi zenice. Nedostaje mi. Da, zaljubljenost jeste za nezrele budale, stabilna veza koja ne opterećuje i koja ostavlja prostora je za devojke koje su odlučile da imaju druge prioritete. Baš me briga što ne umem artistički da uvijem u oblande ono što osećam. Eto, sve je pred nama, na stolu. Zaljubi se tako u mene. Eto. Znala sam da ne možeš.
Pjevajte nešto ljubavno, sigurno, tiho, sterilno
