Veži me kanapom koji vučem.

Veži me za bolje sutra, loše juče.

23.09.2010.

With. every. heartbeat.

Svako čudo za tri dana. A mom će čudu, evo, još malo pa tri meseca. I dalje ne mogu da mu se načudim. I, tako, dok moja sujeta vrišti, a moj razum joj, u skladu sa svojom zdravom prirodom, sasvim suptilno udara kontru čineći me najpredusretljivijom osobom na planeti, moja osećanja se nimalo ne čuju. Bes me tera da ogulim sebi kožu, izvadim mozak, isteglim ga i preskačem kao vijaču svaki put kad vidim neku njihovu aktivnost na nekoj od društvenih mreža. Bes usmeren ka toj devojci, ka devojci koja je verovala drugu, koju je budio golub, koja je imala svoju čuvenu šolju i svog čuvenog dečka i jednom je jela pržene banane. Tuga me drži budnom skoro svake noći. Kao ogroman pritisak koji kreće, odozdo od dijafragme, a odozgo od vrata, pa između plućnih krila osećam nešto slično stišnjenoj šunki. Dok se proširuje kroz ruke, ide ka anksioznosti i panici i tera me da strpam te iste ruke u usta i odgrizem baš tu zanokticu, mene je našla (!). Neke nečastive, ali, kako verujem, skupo plaćene sile, sređuju da slučajno vidim njegovu sliku u telefonu, na kompjuteru, da slušam priče vezane za njega i radim stvari koje me podsećaju na stvari koje smo radili. A sile su se postarale i da on otme sve dobre stvari – muziku koju smo zajedno slušali i igre koje smo igrali. Preterujem, više je moja ludačka smušenost meni samoj nametnula veto na slušanje pesama koje su mi šaputane ujutru. Glupost i usamljenost me teraju na stvari koje bi bile smešne da nisu tužne, dok me ekvilibrijumski detlić kljuca u glavu svojim ‘Sve se vraća’. Idealizacija prošlosti je, naravno, prevazišla svaku meru i svakim danom je sve gora. Da je prvo ublažim, zatim sasvim iskorenim, pokušala sam sve. Izlasci nisu pomogli, putovanja nisu pomogla, pričanje o tome nije pomoglo, nepričanje o tome nije pomoglo, a novo zaljubljivanje je zbog svoje besmislenosti najviše odmoglo celoj situaciji. Najviše mi smeta što znam da mogu da povlačim samo pogrešne poteze. Naravno da će proći, ali pitanje ‘Koliko će trajati?’ mi deluje teško za odgovor. Liniji manjeg otpora više odgovara lamentiranje, nego suočavanje sa činjenicom da možda opet može da traje mesecima. Da ću opet samo s vremena na vreme da blogujem patetično i po tom pitanju da se ponašam patetično. Promena scenografije neće da promeni tok radnje, ali će da obezbedi nove epizodne uloge i možda komediju karaktera mi pretvori u impresionističu dramu.

Veži me kanapom koji vučem.
<< 09/2010 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930