Veži me kanapom koji vučem.

Imam dovoljnu količinu slatkiša da ih jedem dok ne napišem šta me muči. Danas, sutra, ovog meseca, uvek. Ne, nemam dovoljnu količinu slatkiša za sve to. Samo za danas. Samo za to da naglasim kako mi je dosta dušebrižnika, koliko se gadim ljigave dupelizačke studentarije i koliko mi je u ovom trenutku samo potreban zagrlaj. Ne tabi-zagrljaj, ne grupni zagrljaj, ne da mi se neko očeše o rame kao kuče. Zagrljaj. Filbi sa evrokremom otvoren; kategorija bloga ‘lični dnevnik’. Navali narode, finalna rasprodaja – sve na gomili, kao na Najlon pijaci. Ako imaš dobro oko i ne smeta ti da temeljno rovariš, možda dobiješ neku kvalitetnu emociju za dvesta dinara. Nemaš? Onda sto. Daj kol’ko imaš, ionako bi se bacilo. Kako si? . Ne, ozbiljno, kako si? Dobro. Kako postižeš, sve te obaveze? Stižem sve. Kad ćeš kući? Ne znam. Viđaš nekog od naših? E, ponekad. Ljubav, kako je? [Ubaciti neku duhovitu opasku po želji sagovornika. U obzir dolaze: ‘Izguglaću šta je to’, ‘Svi su moji’, ‘Prvo ti, moj je život zamršeniji od Šeherezadinog i Onurovog’.] Hahahaha! (Crče devojka od smeha na moje oči.) Hahaha. Hajd', žurim [ubaciti studentuprigodno, bogougodno mesto]. Aa, kaako sam? Hoćeš pripremljeni odgovor ili pravi? Pravi. Naravno. Stvar je u tome što me već neko vreme ponovo prati izvesni Čovek bez sluha. Kad je on u blizini, gubim kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Onda, tu je ‘ono moje’. Hej! Ne, nije nimalo nalik onom Sofkinom njenom. Kao da nisam dovoljna samoj sebi, ovako budibogsnama bačena u preadolescentska preispitivanja, imam njih dve – s jednom živim u sobi, sa drugom živim na fakultetu. Blasfemija i papazjanija. Išleri sa evrokremom otvoreni; kategorija bloga 'moda'. Danas si mnogo moderna mačka ako imaš svoj kružok. Kružok, to moderne mačke tako kažu za svoje društvo. Ah, infantilni crve! Ne za bilo koje društvo, nego za ono sa kojim se skupljaš, raspravljaš o istoriji, filozofiji, religiji, umetnosti. Radite to? Ma, ne. Sigurno niste dovoljno moderni da biste imali kružok, to je samo za ubice. Ubice, to moderni profesori tako kažu za sjajne studente. Za studente koji uvek izgledaju primerno, ponašaju se primerno, govore primerno, napijaju se i povraćaju primerno. Ako ste totalno moderni, morate uvek da se napijete i ponašate kao kreten, a onda pričate o svom ponašanju. Primerno se stideći, naravno. Čokoladna fantazija otvorena; kategorija bloga 'prolegomena'. Koga briga što želim da pročitam sve što je od Barnsa prevedeno na srpski jezik? Koga briga što sonet ima potencijal da mi se svidi? Koga briga što sam izbrojala koliko sam ženskih autora pročitala? Koga briga da li želim da uporedim strukturu Vladaoca sa nekom od hirija? Nikoga nije briga. Brine vas zašto mi je ovakva kosa. Brine vas zašto sam danas obučena u sivo. Brine vas da li jedem meso i pijem kafu. Kritika na upravovampročitani post objavljena u besplatnim dnevnim novinama: 'Rableovski. Nismo sigurni zašto je baš tako započeo niti zašto je baš tu prekinut. Ponegde ciničan, ponegde ironičan, koristi se nepouzdanom erudicijom. 67 posto tačno.'

Svako čudo za tri dana. A mom će čudu, evo, još malo pa tri meseca. I dalje ne mogu da mu se načudim. I, tako, dok moja sujeta vrišti, a moj razum joj, u skladu sa svojom zdravom prirodom, sasvim suptilno udara kontru čineći me najpredusretljivijom osobom na planeti, moja osećanja se nimalo ne čuju. Bes me tera da ogulim sebi kožu, izvadim mozak, isteglim ga i preskačem kao vijaču svaki put kad vidim neku njihovu aktivnost na nekoj od društvenih mreža. Bes usmeren ka toj devojci, ka devojci koja je verovala drugu, koju je budio golub, koja je imala svoju čuvenu šolju i svog čuvenog dečka i jednom je jela pržene banane. Tuga me drži budnom skoro svake noći. Kao ogroman pritisak koji kreće, odozdo od dijafragme, a odozgo od vrata, pa između plućnih krila osećam nešto slično stišnjenoj šunki. Dok se proširuje kroz ruke, ide ka anksioznosti i panici i tera me da strpam te iste ruke u usta i odgrizem baš tu zanokticu, mene je našla (!). Neke nečastive, ali, kako verujem, skupo plaćene sile, sređuju da slučajno vidim njegovu sliku u telefonu, na kompjuteru, da slušam priče vezane za njega i radim stvari koje me podsećaju na stvari koje smo radili. A sile su se postarale i da on otme sve dobre stvari – muziku koju smo zajedno slušali i igre koje smo igrali. Preterujem, više je moja ludačka smušenost meni samoj nametnula veto na slušanje pesama koje su mi šaputane ujutru. Glupost i usamljenost me teraju na stvari koje bi bile smešne da nisu tužne, dok me ekvilibrijumski detlić kljuca u glavu svojim ‘Sve se vraća’. Idealizacija prošlosti je, naravno, prevazišla svaku meru i svakim danom je sve gora. Da je prvo ublažim, zatim sasvim iskorenim, pokušala sam sve. Izlasci nisu pomogli, putovanja nisu pomogla, pričanje o tome nije pomoglo, nepričanje o tome nije pomoglo, a novo zaljubljivanje je zbog svoje besmislenosti najviše odmoglo celoj situaciji. Najviše mi smeta što znam da mogu da povlačim samo pogrešne poteze. Naravno da će proći, ali pitanje ‘Koliko će trajati?’ mi deluje teško za odgovor. Liniji manjeg otpora više odgovara lamentiranje, nego suočavanje sa činjenicom da možda opet može da traje mesecima. Da ću opet samo s vremena na vreme da blogujem patetično i po tom pitanju da se ponašam patetično. Promena scenografije neće da promeni tok radnje, ali će da obezbedi nove epizodne uloge i možda komediju karaktera mi pretvori u impresionističu dramu.

Da te vidim slučajno na ulici i da posle ceo dan razmišljam o tome kako se šetamo i držimo za ruke. Ne kako vodimo ljubav ili imamo decu i stan na dva nivoa sa bibliotekom. Ne. Samo leptirići u stomaku zbog toga što smo bili toliko blizu tu destetinu sekunde. Da se upoznamo slučajno, preko mog druga kome je tvoja koleginica drugarica iz srednje škole. Da počnemo da se javljamo jedno drugom. Da moje drugarice slušaju samo o tebi, naročito kad ne žele i to iznova i iznova o jednoj jedinoj situaciji u milion tumačenja, kao da može toliko da ih ima. Da se nekoliko puta nađemo u istom društvu i posle nedeljama sanjarim o tom trenutku. Da se, kad se konačno nađemo sami, ponašamo kao glupavi dvanaestogodišnjaci. Da zadrhtim kad te prvi put poljubim jer je sve toliko savršeno da se svakog momenta bojim da će cimerkin alarm da me probudi. Da ne mislim da je patetična bilo kakva sladunjava stvar koju mi šapneš. Da najviše volim kad me poljubiš tu, kod uveta. E, tu. Da nas drugi čitaju kao otvorenu knjigu. Da mi ni ne padne na pamet da li si siguran, da li sam sigurna, u kom smo gradu i koji su nam planovi, zato što mi je u tom trenutku važnije da ti budem lepa to veče. To veče kad si ti smislio nešto glupavo što će mene, naravno, da raspilavi i o tome će da se priča do kraja vremena, u svakom podsećanju, da ne kažem reminiscenciji. E, to ttrenutno najviše želim. Naravno da ne bi rešilo ni jedan moj problem. Ali, ta iskrena, detinja sreća, koja mami osmejak i širi zenice. Nedostaje mi. Da, zaljubljenost jeste za nezrele budale, stabilna veza koja ne opterećuje i koja ostavlja prostora je za devojke koje su odlučile da imaju druge prioritete. Baš me briga što ne umem artistički da uvijem u oblande ono što osećam. Eto, sve je pred nama, na stolu. Zaljubi se tako u mene. Eto. Znala sam da ne možeš.

Nije ni vazno kako je došlo do toga da moram da čekam na tom odeljenju. Važno je da sam gledala u poster na kome je nasmejana medicinska sestra. Propagiranje ljubaznosti prema pacijentima. Između ostalog piše 'Osmeh - ne može se kupiti, isprositi, ukrasti. Dolazi iz srca'.

Poster je sa moje desne strane.

Sreću se dve drugarice iz srednje škole i počinju da razgovaraju. S obzirom na mesto, tema je očekivana. Ona u sivoj trenerci, naslonjena na muža, kaže kako je imala carski rez i došla je na previjanje rane. Devojčicu je dobila, jeste. Sve je u redu, napreduje po 6oo grama. Nataša, tata je birao. Pita drugaricu zašto je ona tu.
'Ja sam bila trudna tri meseca.'

One su sa moje leve strane.

Desno, pravo, pa levo je soba u kojoj je ležala moja mama.

Fejsbukovsko grupno pitanje odmah na početku dana - prvo u šest i dvadeset, pa u pola sedam, pa u dvadeset do sedam i, na kraju, između ustati i odustati, odluči se za prvo. Uljudi se taman dovoljno da te ljudi prepoznaju i idi da slušaš koga bi grupa tebi potpuno nebitnih ljudi pozvala na imaginarnu večeru. Jedan dečko kaže da bi upario Anu Frank i Kartmena da bi mogli da pričaju o jevrejima.

Koliko profesorka srednjevekovne književnosti mora da voli svoj posao da joj je najzanimljiviji  detalj u žitijama (koji uporno ponavlja već šestu nedelju) simbolička vrednost lova na jelene? Veoma.

Koliko je verovatno da ću, tempom kojim sam krenula, u skorije vreme da zaboravim glavu? Veoma. Pošto sama provodim trosatnu pauzu (ona mi je, istina, javila da neće moći sa mnom, ali, ko se još trudi da ne zaboravi mobilni?) iskrsavaju mi neke scene od juče. Cimerka mi je polomila ogledalo koje sam dobila od mame za osamaesti rođendan. Moje reči su čudnom igrom sudbine dobile magijsku moć i sada unesrećuju sve oko sebe. Ali ne u smislu da povređujem ljude svojim rečima (pa, dobro, malo i u tom smislu). Ja zapravo, na neki neobjašnjiv način, bacam uroke.

U glavi sve vreme odzvanja Eva Braun sa svojih (i mojih) 56 km.

Sledi sat i po potpunog gubljenja vremena. Sapfa je još znala da dvoje koje vode ljubav zapravo žele da ubiju jedno drugo, da ne smeju da jedu jedno pred drugim jer žele da se pojedu međusobno. Rimljani su paradirali sa muškim polnim organom napravljenim od životinjske kože veličine 2o metara. Začuđavanje kako ne znamo ništa o ornitološkoj simbolici. Koga briga za ispit. Na ovom fakultetu ionako niko ništa ne planira da nauči.

U poređenju sa sledećih sat i po vremena, prethodno gubljenje vremena teži da se pretvori u Edenski vrt. Posle onoga što ona ispriča, svesna sam kako se oseća isceđena krpa. Neko te stavlja na najgora mesta, onda ljusne u ledenu vodu, a onda cedi, dok ne ispustiš dušu. Ista ja u pola pet sredom.

Još samo tri autobuske stanice i videću da li je mama uspela da uradi ono što sam joj tražila. Još samo tri autobuske stanice i popiću kafu. Još samo tri autobuske stanice i istuširaću se, obući bademantil i neću poznavati nikog tri sata.

Kad bi samo niko toliko dugo hteo da ne poznaje mene.

Kuvaj vino, dolazim u devet. Nakratko, sutra ujutru opet imam engleski.